Предавање Сандре Дукић /СЛИКАРСКИ АТЕЉЕ 1 – трећа година- зграда ректората / 16.01.2020. У 11:00 ЧАСОВА

Умјетница и професорица Сандра Дукић ће одржати предавање на тему личне умјетничке праксе након кога ће бити отворена дискусија са студентима на исту тему, а то су могућности формирања функционалне умјетничке праксе са свим пратећим алатима умјетничког дјеловања од техничких до институционалних.
Сандра Дукић је рођена у Ријеци 1980. године, завршила је Академију Ликовних умјетности у Бањалуци, одсјек графика у класи Бранка Миљуша.У својим радовима углавном се бавила женским идентитетом на простору Балкана, сарађивала на различитим пројектима за права жена и борби против насиља над женама. Ради као професорица ликовне културе.
Њени радови се налазе у колекцији Музеја Медитерана , Марсеј Француска, Музеј савремене умјетности Бања лука и Умјетничка галерија у Сарајеву.
Награде
2007 Финалисткиња награде ЗВОНО (награде за савремену умјетност БиХ)
2011 Добитница награде ЗВОНО
2013 Награда за допринос на пољу равноправности полова БИХ, OSCE
Излагала у земљи и иностранству.

Mladen Mićić / Odsutnost / Art klub Prostor / Samostalna izložba

UPRAVO SAM SE POGLEDAO U OGLEDALO – NIKADA NISAM TAKO IZGLEDAO
(Niče)
                                 Gdje počinje ujedinjavanje onog koji sam “ja” i onog “ja“ koje vide drugi? Gdje se dešava susret odraza i suštine? Da li sam „ja“ bliži spoznaji „sebe“ ako pažljivo sakupim svoje refleksije iz očiju drugih ili ako duboko pogledam „u“ sebe? Granica između onoga što je drugima vidljivo (spolja) i onoga što je meni blisko (iznutra) nije tanka, nepropusna, pasivna ovojnica, to je aktivan među-prostor tenzija, previranja, sukobljavanja, pomirenja, više-dimenzionalnih sličnosti i razlika koje konstantno uviru i izviru iz jednine u mnoštvo i obrnuto.
                                  Odraz koji posmatram u ogledalu (koji vide drugi) sadrži tek površinu elemenata za kognitivno poimanje „mene“, ali nikako ne sadrži cijelog „mene“. Suštinsko „ja“ se nalazi u množini izraza „mene“. „Ja“ sam, manje ili više, integrisano mnoštvo. Da li je racionalizacija samorefleksije najbitnija odrednica ljudskosti? Mislim da je važnija kritika nerefleksivne racionalnosti, one koja ne želi da zna za sebe za svoj izvor i tok, kao ni za svoje iracionalne temelje. Diskontinuitet u samosvijesti subjekta često izvire iz nesvjesnog. Osjećaj apstraktnog „nedostajanja“ konstantno je prisutan u ljudskoj jedinci. Iako ta ambicija ima visoko produktivne, inventivne posljedice (u smislu sveukupnog napretka čovječanstva) ipak konstantno proizvodi neizrecivu želju za osvajanjem znanja, osvajanjem moći nad samim sobom, nad svijetom oko sebe. Pomisao o neposjedovanju „sebe“ često vodi fragmentaciji, diskontinuitetu, miješanju eksterne i interne stvarnosti, te njihovih kognitivno-duhovnih i praktičnih vrijednosti.
                                  Crtački medij je, u umjetničkoj praksi Mladena Mićića, medijator između „svjetova“ kogntivno-duhovnog i praktičnog sagledavanja „sebe“. Grafit je uzet kao svojevrsni provodnik za praksu mogućih pristupa, tumačenja i materijalizacije različitih stanja lica subjekta sa ciljem usmjeravanja ka jednini-suštini bića. Slikar Mladen Mićić koristi grafit u tvorenju hiper-realnih predstava mnoštva ličnih odraza. To su ujedno hiper-stvarna, pomalo satirična, umnožena ogledala kolektivnih psiholoških stvarnosti. Lice je uslov pripadanja kolektivu. Mladenova lica izazivaju neugodan šok prepoznavanja iskrivljenih odraza svijeta u kome živimo, u nama samima. Nema jednostavnih mogućih rješenja koja Mladen nudi u ovom procesu samoinverzije, nema utješnog znanja o pristupima koji vode do produhovljenog super-sebe. Suočavanje sa raznolikim odrazima dovodi do razrješenja. Razrješenje je put do „pravog“ sebe. U našoj kulturi invazivne tehnologije, nestabilnih identitetskih višaka, digitalnog carstva i namnoženih eksternih stimulanasa, Mladen se suočava sa svojim refleksivnim licima, upoznaje ih, razotktiva ih, igra se sa njima i tako ih pripitomljava. Naziv cjeline „Odsutnost“ upućuje na lociranje prisustva. Na crtežu „Odsutnost 1“ Mladen prstima ruke razvlači lice da bi dodatno raširio očni otvor. Nameće se pitanje da li ovako ekspresivno gleda ispred sebe ili „u“ sebe? Možda je u pitanju frustracija nemogućnosti viđenja sebe samo optičkim i kognitivnim alatima. Predstavljen je pokušaj prodiranja u samog sebe sopstvenim pogledom… inverzija pogleda.  Na crtežu „Odsutnost 2“ Mladen se posmatra iza najlona, opet imamo apostrof na načinu posmatranja sebe. Polu-providna, izgužvana prepreka dodatno otežava ovaj proces ali naglašava njegovu važnost za umjetnika. Najlon-plastika kao aktuelni materijal savremenog doba (podivljalog tržišta, hiper ubrzanih materijalnih razmjena-transporta) navodi na posmtranje „sebe“ kroz prizmu najlonskog, neprirodnog svijeta u kome živimo. Razvili smo još jednu kožu…možda? Možda i kritičko razmišljanje o sebi kao o proizvodu podložnom nehumanoj tržišnoj valorizaciji… opiranje hladnoj standardizaciji? Dvostruka zarobljenost je prisutna u radu „Odsutnost 4“; osipanje i oscilacija odraza, multiplikacija i dematerijalizacija lika u radu “Odsutnost 3”. Mladen Mićić u radu “Odsutnost 4” prikazuje vrišteća usta iz kojih izlazi mrak, tenzija, nemir. Zarobljenost je prisutna u samom tijelu koje je zarobljeno u najlonu. Ovaj rad je ekspresivnija ekstenzija rada „Odsutnost 2“ i rada “Odsutnost 3“.
                                Mladi slikar, Mladen Mićić, uspio je da ne zasjeni svoj umjetnički izraz vanserijskim crtačkim talentom. Tako da se u prvom planu ne nameće njegov talenat već oprezno promišljen, psihološki slojevit, hiruški precizan i razoružavajuće taktilan “rad”. Ovo govori o skromnom i prerano sazrelom obećavajućem umjetniku, odvažnom u pravoj mjeri, pri svojim iscrpnim crtačkim eksperimentima. Začuđujući je sivi grafit u njegovim rukama, prosto postaje raznobojna hrana za oči i dušu posmatrača. Ni u jednom dijelu rada ne nailazi se na mehanički pristup crtežu, što je prilično začuđujuće u oblasti hiper-realizma. Upravo je u tom pristupu uvijek sporna njegova vrijednost u akademskim krugovima. Ovakve spornosti nema, ni u tragovima, u crtežima Mladena Mićića.
mr Borjana Mrđa, docent

 

Mladen Mićić, rođen 1998. godine u Bijeljini. Student treće godine Akademije umjetnosti Univerziteta u Banja Luci na odsjeku slikarstva u klasi profesorice Borjane Mrđe.
Nagrade:
-Nagrada Akademije umjetnosti Univerziteta u Banja Luci za Studiju-crtež, 2018.
-Nagrada Akademije umjetnosti Univerziteta u Banja Luci za Studiju-sliku, 2019.
-Nagrada Art klub Prostora za najbolji rad iz medija crtež, 2019.

Mladen Mićić / Odsutnost / Art klub Prostor / 26.12.2019. u 19:00

PLAKAT (2)
Mladen Mićić, rođen je 1998. godine u Bijeljini. Student je treće godine Akademije umjetnosti Univerziteta u Banja Luci na odsjeku slikarstva u klasi profesorice Borjane Mrđe. Dobitnik je nagrada Akademije umjetnosti Univerziteta u Banjoj Luci za studiju-crtež (2018) i nagrade za studiju-sliku (2019).
Kao dobitnik nagrade Art klub Prostora za najbolji rad iz oblasti crteža, realizuje prvu samostalnu izložbu pod nazivom “Odstutnost”. Izložba će biti otvorena 26.12.2019. u 19h u Art klub Prostoru, ul Kordunaška br.22, Banja Luka.

 

Предавање Mиодрага Манојловића /СЛИКАРСКИ АТЕЉЕ 1 – трећа година- зграда ректората / 14.11.2019. У 11:00 ЧАСОВА

 

 

Умјетник и професор Миодраг Манојловић ће одржати предавање на тему личне умјетничке праксе након кога ће бити отворена дискусија са студентима на исту тему, а то су могућности формирања функционалне умјетничке праксе са свим пратећим алатима умјетничког дјеловања од техничких до институционалних.
ЛИНК НА БИОГРАФИЈУ МИОДРАГА МАНОЈЛОВИЋА
ЛИНК НА САЈТ

АЛЕКСАНДРА КУЗМАНОВИЋ / Будем / Галерија, ЈУ “Центар за културу и образовање” Лакташи / Наградна самостална изложба

БИТИ – У СЛИКАМА АЛЕКСАНДРЕ КУЗМАНОВИЋ
                          Када човјек на селу раним јутром устане, по обичају, прво „намири“ домаће животиње прије него и сам нешто у миру поједе.
Овим чином свакодневно исказује поштовање према животу и животињама које његује и гаји ради своје користи. Иако судбина домаћих животиња није свијетла, њена свјетлост храни многобројни „иксан“ сваке сеоске породице. На граници између великих градова (који су лишени сурових и „примитивних“ закона природе) и неукроћене природе почивају сеоске заједнице. Мада увелико модернизована и технички осавремењена села још увијек директно преговарају са природом и зависе од њене воље. На тој граници је шав који спаја човјека и природу најсвјежији, као и питања која дефинишу савременог човјека у његовом односу ка својој природи и природи уопште. Тај шав је неправилан, незграпан, тежак, препун жуљева и ожиљака истинске „муке“ и непрегледних, мистичних тајни преплитања живота и смрти. Цикличност преливања креативне и деструктивне енергије у сеоској средини углавном се одвија у правој мјери (у односу на околину), што се одавно не може рећи за градску средину, будући да је проузроковала вријеме антропоцена, у коме живимо потпуно несвјесни и немарни за баланс природних односа.  Човјек сељак сопственим рукама организује свој живот, производи своју храну, прерађује је и складишти дубоко поштујући принципе његовања, гајења и нужности у односу живота и смрти. Међутим стари приступи и обичаји нестају као и села у некадашњем облику и поретку. Оно што наши „стари“ знају, што треба да покажу и препричају нестаје са њима.
                            Сликарка Александра Кузмановић је дубоко везана за средину из које долази, своје претке и њихов начин живота. Она је одлучила да процесом сликања сачува „старе“ приступе животу од нестајања. Будући да је слика својеврсни универзални језик, тако и сам процес „стварања слика“ носи у себи подједнако одговорне принципе његовања и гајења. Сликарка корисити своје сликарске алате и законитости  чисте, класичне ликовности да би сачувала обичаје својих предака од заборава. Александра Кузмановић обухвата интимне сеоске призоре, предјеле и људе, који им припадају душом и тијелом, техником уљаног сликарства која посједује сву неопходну топлину, слојевитост, техничке могућности и распон најразличитијих вриједности сликарског приступа и сликане површине да би се ови, често експлицитни, призори на суптилан начин приближили посматрачу. Овај медиј Александра користи потпуно природно, као што и становници сеоске заједнице користе своју природну околину и животиње да би живјели. И док човјек града уз негодовање окреће главу од већине послова са којима се сеоски човјек сусретне да би припремио храну за своју породицу, Александра се дубоко загледа у те сцене тражећи истину и суштину „људског“, усуђујући се да иде корак даље и тражи ликовност… умјетност. На примјер, на слици „Сто“ смо суочени са транжирањем меса без имало устезања умјетнице да нас крупним кадром уведе у непријатан али истинит призор, да нас храбро и одговорно суочи са процесом „голог“ преживљавања. Тема стола постављеног у природу, као једног од основних симбола „људског“, појављује се и на сликама „Они“ и „Ручак“. Умјетница тако истиче двојакост значења стола – као средства за рад и средства окупљања и уживања у производима рада. „Они“ транжирају месо на столу на сред ливаде, што је веома напоран и захтјеван посао, да би након тога сјели за други сто да ручају заједно, веселе се и вербализују искуства. Однос са природом, заједништво и тензија процеса преживљавања активира сва чула посматрача, будући да Александра крајње вјешто поставља богато сликане колористичке контрасте и бира композицијске односе, тако да се не можемо одлучити да ли нас призор узнемирава или нам је пријатан. Александра Кузмановић вјешто и скоро магично избјегава да нас суочи само са експлицитношћу теме, она жели да постави суштинска питања, да нас увуче у продуховљено промишљање о начину живота и односа према околини, према културном насљеђу и нашим индивидуалним историјама. Она у називу сликарске цјелине каже „Будем“! Гдје ја то „јесам“ у смислу пуког и површног битисања са координатама простора и времена, а гдје „будем“ цијелим својим бићем? На слици под називом „Готово“ је у првом плану ватра, која има најважнију улогу и исконску симболику у еволуцији човјека ка цивилизацијским конструкцијама угодности. Владање ватром је прва остварена надмоћ човјека над осталим живим бићима планете која му је омогућила да почне потчињавати природу својој вољи.  Колико год је у далекој прошлости прачовјека било тешко доћи до ватре толико ју је било тешко чувати. Њен потенцијал је у распону од катастрофалне разорности до највеће благости и умилне топлине. Сличне особине посједује и сам човјек ,али посједује и моћ да одлучи шта жели бити, шта би требало да буде и учини са моћи којом је овладао?
Као божански лик славенске митологије Домо  (Додан, Домовој, Домагој), заштитник куће, огњишта и кућног мира, чувар стада, окућница и обичаја, Александра Кузмановић се усудила да метафорички понесе ватру са собом и да је чува да се не угаси.  Занимљиво је можда повући и симболичку паралелу са генијалним француско-канадским остварењем „Quest for Fire“  режисера  Jean-Jacques Annaud-a у суштинском смислу разумијевања појмова чувања и заједништва. Будући да човјек палеолитског периода (према овој научно-фантастичној причи) није знао палити ватру самостално већ је чувао и одржавао када је пронађе у природи. Припадници једног могућег племена Улам случајем остају без ватре. Naoh, Amoukar и Gaw (палеолитски људи) послати су у непреглени простор природе, од стране свог племена Улам, са одговорним задатком потраге за ватром. Међутим када је пронађу почињу праве потешкоће да је сачувају. Какав однос према чувању данас посједујемо? Да ли га посједујемо у одговарајућој пропорцији са напретком цивилизације? Активно стремљење ка будућности не подразумијева заборав и потискивање прошлости. За разлику од дрвећа човјек свој коријен носи са собом у дубинама бића као неку врсту егсистенцијалне ватре.
Сликама је немогуће дати одговоре, нити је то улога сликарства. Његова улога је увијек етички одговорна, а то је да на субјективном плану пробуди и разгори свијест посматрача о ширини присуства „другости“. Александра Кузмановић је отворила кључна питања кроз своје изванредно сликарско умијеће и вишеслојно промишљање које је подједнако лично и универзално. Упутила нас је на питања чувања и заједништва у оквиру промишљања наших индивидуалних историја и културног насљеђа, као и могућег односа према будућности кроз одговоран однос према простору и мјесту породичног.
мр Борјана Мрђа, доцент

Драгана Грашар / О Драганама / Бански Двор / 9.12. у 19:00

PLAKAT-01

“О Драганама”
Све особе које сликам зову се Драгана, сасвим случајно.  Посматрам их у простору у свакодневним радњама и ситуацијама. Цилј ми је да дотакнем њихову интиму. Заанима ме један наизглед небитан, сићушан тренутак жене, тренутак који се вјероватно много пута понови у њеном животу. Ко је та жена, шта ради, гдје се налази, да ли је уморна, да ли је кренула негдје, како се осјећа, да ли приказану радњу ради јер жели или можда мора… Плаши ме став да се у данашњем веома брзом времену искриввила слика о жени и о тренуцима њеног живота, став о женској љепоти. То ме подстакло да покажем да жена није увијек дотјерана, да није увијек насмијана, ведра, весела, полетна и да свака жена има нешто своје. Биило да је то  покрет, комад одјеће, став, соба-њено је; ако ништа, у том тренутку је имала неки мисао, а та мисао је сигурно само њена. Заустављам вријеме у тренуцима у којима се жена, мајка, супруга, другарица, сестра.. шминка, облачи.. и тако заустављајући тренутке истинске женске љепоте гледам у осјећања и мисли једне жене.
О ауторки:
Драгана Грашар рођена је 17.10.1996. у Добоју. Тренутно је апсолвент сликарства на Академији умјетности Универзитета у Бањој Луци, у класи проф. мр. Борјане Мрђе, доц.
Изложбу “О Драганама” реализује кроз награду Банског двора за најбољи студентски рад 2019. године.
Учешће и награде:
– Награда Академије умјерности за Студију-цртеж, Годишња изложба Академије умјетности у Бањој Луци 2016.
– Награда за рад из предмета Вечерњи акт, Годишња изложба Академије умјетности у Бањој Луци 2019.
– Салон Младих, Сарајево, 2018.
– Изложба слика студената III и IV године сликарства, Изложбени салон Дјечијег позоришта Републике Српске, Бања Лука, 2018.
– Колективна изложба, Галерија Ђура Јакшић, Филолошки факултет, Бања Лука, 2019.
– Колективна изложба, Пјесници и сликари своме граду и празнику, Модрича, 2018, 2019.
– Ликовна колонија “Кожухe”, Кожухe, 2015, 2016.
-Ликовна колонија “Крчмарица”,Околишта, Добој, 2018.
– Ликовна колонија “Змијање 2019”, Бања Лука, 2019.
– Ликовна колонија “Сачувајмо културну баштину БиХ”, Требиње, 2019.
– Илустрације “Витезови Црногорског среза” Милијан Деспотовић, 2018.
– Предње корице “На ручку са животом” Милена Дрпа, 2019.
– Илустрације “Јутро на крају свијета” Милена Дрпа, 2015.
– Корице и илустрације “Срђанов венац” годишњак за 2017, 2018.