Инсталирање спокоја

 

ИНСТАЛИРАЊЕ СПОКОЈА

Посматрајући сликарски опус Радослава Тадића можемо да пратимо појаву и развој идеја апстрактног сликарства, односно апстрактног експресионизма од Другог свјетског рата до данас, сублимираних у раду једног умјетника. Хронолошко сагледавање Тадићевог рада открива елементе који подржавају ову претпоставку, јер се умјетник, свјесно или несвјесно, на свом развојном путу бави истом или сличном проблематиком слике којом су се бавили његови претходници и узори.

Тадићев сликарски опус заснива се на гестуалном сликарству, које је полазна тачка апстрактног  експресионизма и појаве пионира оваквог начина сликања – Џексона Полока. Нов начин приступа самом чину сликања као саставном процесу настанка умјетничког дјела отворио је потпуно нову сферу посматрања и доживљавања слике, те утицао на рад многих америчких и европских умјетника који су имали подршку угледних кустоса и теоретичара умјетности попут Клемента Гринберга и Харолда Розенберга. Сликање засновано на различитим врстама спонтаности и јединствености умјетничког израза било је преокупација појединих умјетника, а то је истовремено и тема којом се Тадић бавио у својим раним радовима, нарочито инспирисан дјелима Вилема де Кунинга и Петра Лубарде. Представљање непосредне околине доживљавано је као чин борбе умјетника са трансформацијом  реалности.

Тадић је веома рано у слику током сликања уграђивао предмете које је налазио око себе, те је на тај начин у своје радове и физички почео да инкорпорира оно што посматра. Овакво третирање слике типично је за апстрактне тековине европског сликарства послије 1945. године, односно за француски енформел и италијанску Аrte Pоvera. Резултат је динамична синтеза двију струја апстрактног сликарстваамеричког сликарства, које преузима примат у савременом умјетничком стваралаштву, и европских тековина заснованих на истим принципима раскидања са дотадашњим начином сликања. Овим двјема струјама заједнички је јак индивидуални изражај, који је присутан и у циклусима Радослава Тадића.

Наставак Тадићевог сликарског истраживања означила је боја као један од главних елемената у конструисању апстрактног сликарства. С обзиром на то да је Тадићево сликарство у суштини индивидуалистичко, херметично и интимистичко, најважнији елемент слике представља боја. На његовим радовима доминирају готово монохромне површине, али са великим разликама у валерским вриједностима добијеним различитом дебљином бојеног слоја или довођењем валерске вриједности боје до њеног екстрема  у свом спектру.

Усавршавањем колорита Тадић прелази на велика платна и прави серије слика и цртежа на којима доминирају раскошни наноси, често испитујући максималне домене одређене боје. Беспоговорно вјерујући својој интуицији и стваралачком нагону, инспирисан модернистичком скулптуром, одлучује се да изађе у простор и отвори нову димензију у свом раду, правећи серије инсталација од материјала које и овај пут проналази у својој непосредној близини. У новој фази стварања и компоновања, слике комуницирају са тродимензионалним објектима у простору, а језик њиховог општења је колорит. 

Наглашен индивидуализам Тадићеве умјетности повезује га са претходницима којима је инспирисан. Ствара гестуално, при чему је у средишту процеса обликовање идеје која се развија на темељу унутрашњег инстинкта као главног покретача умјетничког израза. Најновији циклуси: Љубав, Таласи, Шум, Млијеко, Одмаралиште већ својим насловима уносе умирујућу ноту која се осјети и у простору у коме су ови циклуси обједињени. Циклусе представљају сликарске инсталације, монументална платна, у обједињујућем колористичком дијалогу са скулптурама у простору. Заједно чине хармоничну цјелину Инсталирање спокоја, која наговјештава и ауторов нови корак у истраживању апстрактне слике и сликарске инсталације. На серијама цртежа јасно су видљиви начини на које Тадић комбинује различите технике наношења боје, као и резултати које постиже.

Са друге стране, за умјетника Инсталирање спокоја има и снажно емоционално значење, због чега се и окреће ведријим тоновима, слави живот и стварање и уноси јаку интимистичку атмосферу. Радослав Тадић остаје вјеран свом инстинкту, преноси лична искуства, осјећања и стваралачки нагон и води посматрача кроз готово филмски режиране кадрове својих емоција.

Младен Бањац

Предавање Сандре Дукић /СЛИКАРСКИ АТЕЉЕ 1 – трећа година- зграда ректората / 16.01.2020. У 11:00 ЧАСОВА

Умјетница и професорица Сандра Дукић ће одржати предавање на тему личне умјетничке праксе након кога ће бити отворена дискусија са студентима на исту тему, а то су могућности формирања функционалне умјетничке праксе са свим пратећим алатима умјетничког дјеловања од техничких до институционалних.
Сандра Дукић је рођена у Ријеци 1980. године, завршила је Академију Ликовних умјетности у Бањалуци, одсјек графика у класи Бранка Миљуша.У својим радовима углавном се бавила женским идентитетом на простору Балкана, сарађивала на различитим пројектима за права жена и борби против насиља над женама. Ради као професорица ликовне културе.
Њени радови се налазе у колекцији Музеја Медитерана , Марсеј Француска, Музеј савремене умјетности Бања лука и Умјетничка галерија у Сарајеву.
Награде
2007 Финалисткиња награде ЗВОНО (награде за савремену умјетност БиХ)
2011 Добитница награде ЗВОНО
2013 Награда за допринос на пољу равноправности полова БИХ, OSCE
Излагала у земљи и иностранству.

Mladen Mićić / Odsutnost / Art klub Prostor / Samostalna izložba

UPRAVO SAM SE POGLEDAO U OGLEDALO – NIKADA NISAM TAKO IZGLEDAO
(Niče)
                                 Gdje počinje ujedinjavanje onog koji sam “ja” i onog “ja“ koje vide drugi? Gdje se dešava susret odraza i suštine? Da li sam „ja“ bliži spoznaji „sebe“ ako pažljivo sakupim svoje refleksije iz očiju drugih ili ako duboko pogledam „u“ sebe? Granica između onoga što je drugima vidljivo (spolja) i onoga što je meni blisko (iznutra) nije tanka, nepropusna, pasivna ovojnica, to je aktivan među-prostor tenzija, previranja, sukobljavanja, pomirenja, više-dimenzionalnih sličnosti i razlika koje konstantno uviru i izviru iz jednine u mnoštvo i obrnuto.
                                  Odraz koji posmatram u ogledalu (koji vide drugi) sadrži tek površinu elemenata za kognitivno poimanje „mene“, ali nikako ne sadrži cijelog „mene“. Suštinsko „ja“ se nalazi u množini izraza „mene“. „Ja“ sam, manje ili više, integrisano mnoštvo. Da li je racionalizacija samorefleksije najbitnija odrednica ljudskosti? Mislim da je važnija kritika nerefleksivne racionalnosti, one koja ne želi da zna za sebe za svoj izvor i tok, kao ni za svoje iracionalne temelje. Diskontinuitet u samosvijesti subjekta često izvire iz nesvjesnog. Osjećaj apstraktnog „nedostajanja“ konstantno je prisutan u ljudskoj jedinci. Iako ta ambicija ima visoko produktivne, inventivne posljedice (u smislu sveukupnog napretka čovječanstva) ipak konstantno proizvodi neizrecivu želju za osvajanjem znanja, osvajanjem moći nad samim sobom, nad svijetom oko sebe. Pomisao o neposjedovanju „sebe“ često vodi fragmentaciji, diskontinuitetu, miješanju eksterne i interne stvarnosti, te njihovih kognitivno-duhovnih i praktičnih vrijednosti.
                                  Crtački medij je, u umjetničkoj praksi Mladena Mićića, medijator između „svjetova“ kogntivno-duhovnog i praktičnog sagledavanja „sebe“. Grafit je uzet kao svojevrsni provodnik za praksu mogućih pristupa, tumačenja i materijalizacije različitih stanja lica subjekta sa ciljem usmjeravanja ka jednini-suštini bića. Slikar Mladen Mićić koristi grafit u tvorenju hiper-realnih predstava mnoštva ličnih odraza. To su ujedno hiper-stvarna, pomalo satirična, umnožena ogledala kolektivnih psiholoških stvarnosti. Lice je uslov pripadanja kolektivu. Mladenova lica izazivaju neugodan šok prepoznavanja iskrivljenih odraza svijeta u kome živimo, u nama samima. Nema jednostavnih mogućih rješenja koja Mladen nudi u ovom procesu samoinverzije, nema utješnog znanja o pristupima koji vode do produhovljenog super-sebe. Suočavanje sa raznolikim odrazima dovodi do razrješenja. Razrješenje je put do „pravog“ sebe. U našoj kulturi invazivne tehnologije, nestabilnih identitetskih višaka, digitalnog carstva i namnoženih eksternih stimulanasa, Mladen se suočava sa svojim refleksivnim licima, upoznaje ih, razotktiva ih, igra se sa njima i tako ih pripitomljava. Naziv cjeline „Odsutnost“ upućuje na lociranje prisustva. Na crtežu „Odsutnost 1“ Mladen prstima ruke razvlači lice da bi dodatno raširio očni otvor. Nameće se pitanje da li ovako ekspresivno gleda ispred sebe ili „u“ sebe? Možda je u pitanju frustracija nemogućnosti viđenja sebe samo optičkim i kognitivnim alatima. Predstavljen je pokušaj prodiranja u samog sebe sopstvenim pogledom… inverzija pogleda.  Na crtežu „Odsutnost 2“ Mladen se posmatra iza najlona, opet imamo apostrof na načinu posmatranja sebe. Polu-providna, izgužvana prepreka dodatno otežava ovaj proces ali naglašava njegovu važnost za umjetnika. Najlon-plastika kao aktuelni materijal savremenog doba (podivljalog tržišta, hiper ubrzanih materijalnih razmjena-transporta) navodi na posmtranje „sebe“ kroz prizmu najlonskog, neprirodnog svijeta u kome živimo. Razvili smo još jednu kožu…možda? Možda i kritičko razmišljanje o sebi kao o proizvodu podložnom nehumanoj tržišnoj valorizaciji… opiranje hladnoj standardizaciji? Dvostruka zarobljenost je prisutna u radu „Odsutnost 4“; osipanje i oscilacija odraza, multiplikacija i dematerijalizacija lika u radu “Odsutnost 3”. Mladen Mićić u radu “Odsutnost 4” prikazuje vrišteća usta iz kojih izlazi mrak, tenzija, nemir. Zarobljenost je prisutna u samom tijelu koje je zarobljeno u najlonu. Ovaj rad je ekspresivnija ekstenzija rada „Odsutnost 2“ i rada “Odsutnost 3“.
                                Mladi slikar, Mladen Mićić, uspio je da ne zasjeni svoj umjetnički izraz vanserijskim crtačkim talentom. Tako da se u prvom planu ne nameće njegov talenat već oprezno promišljen, psihološki slojevit, hiruški precizan i razoružavajuće taktilan “rad”. Ovo govori o skromnom i prerano sazrelom obećavajućem umjetniku, odvažnom u pravoj mjeri, pri svojim iscrpnim crtačkim eksperimentima. Začuđujući je sivi grafit u njegovim rukama, prosto postaje raznobojna hrana za oči i dušu posmatrača. Ni u jednom dijelu rada ne nailazi se na mehanički pristup crtežu, što je prilično začuđujuće u oblasti hiper-realizma. Upravo je u tom pristupu uvijek sporna njegova vrijednost u akademskim krugovima. Ovakve spornosti nema, ni u tragovima, u crtežima Mladena Mićića.
mr Borjana Mrđa, docent

 

Mladen Mićić, rođen 1998. godine u Bijeljini. Student treće godine Akademije umjetnosti Univerziteta u Banja Luci na odsjeku slikarstva u klasi profesorice Borjane Mrđe.
Nagrade:
-Nagrada Akademije umjetnosti Univerziteta u Banja Luci za Studiju-crtež, 2018.
-Nagrada Akademije umjetnosti Univerziteta u Banja Luci za Studiju-sliku, 2019.
-Nagrada Art klub Prostora za najbolji rad iz medija crtež, 2019.

S A D A / izložba radova studenata četvrte godine slikarstva / Akademija umjetnosti, Univerzitet u Banjoj Luci

 

 

U procesu

Proces nastanka djela je jedinstven za svakoga ponaosob, a slika kao proizvod procesa predstavlja trenutak na širem planu razvoja. Taj trenutak, iako je „samo trenutak“, jedan, tako kratak i mali u odnosu na neki širi period sa kojim ga poredimo, period procesa, je značajan svojom predstavom istinitosti ovoga „sada“. Taj jedan trenutak nije samo ovo sada, već je, kako je i rečeno, dio procesa stvaranja i podjednako je bitan kao neki prethodni i, naravno, kao što će biti budući, ne govorivši samo o slici već o stanju cjelokupnog, unutrašnjeg, spoljašnjeg, ma kojeg dijela ličnosti koja stvara. Ali, trenutak, nije samo „ovo sada“ izolovano od prošlosti i budućnosti. Jedna slika, jedno djelo kao dio procesa je rezultat svega onoga što se kroz rad dešavalo prije ovoga „sada“, rezultat iskustva i nagovještaj onoga što će se dešavati u budućnosti, što će izroditi i ovo što jeste i ono što je prošlo, i svako buduće iskustvo koje se desi. Period razvoja mladog umjetnika, koji, za neke, počinje na akademiji, za neke je počeo i ranije a za neke će početi poslije akademije; za svakoga u njemu određeno vrijeme, koje nije pogrešno, nije rano, niti zakašnjelo, već je njegovo vrijeme. Ma kako god mislili, ono je zapravo počelo samim rođenjem i prikupljanjem iskustava koje, onaj koji stvara koristi u svom radu. Spoj razlika uslovljenim iskustvom, interesovanjima, poželjan je na kolektivnoj izložbi koja predstavlja djelić ovoga „sada“, presjek dosadašnjeg i nagovještaj budućeg rada. Spoj interesovanja i način razmišljanja u nekom obliku je predstavljen u svakom od radova. Ali, ne samo interesovanja već svega onoga što jesmo mi. Svjesna interesovanja oblikuju unutrašnje porive koji pronalaze put, preoblikujući se i možda čak i mijenjajući formu prilikom isplivavanja na površinu, krojeći rad. Pronalazak forme je, na neki način, proizvod cjelokupnog procesa stvaranja. A, sa druge strane, cjelokupan proces stvaranja je niz djela koja su bitna ne samo kao zesebne cjeline već je njihova snaga u tome što zajedno čine pregled razvoja i uvid u način istraživanja, koji iako drugačiji za svakoga, u nekim slučajevima nailazi na zajedničke kontekste kao dio jedinstvenog prostora u kojem se odvija.

Milena Jandrić