AKTUELNO

4 / PROSTOR 5

Radionica 4 / PROSTOR 5 i panel diskusija u vezi sa aktuelnim temama iz savremene umjetnosti

Učesnici: Dobrivoje Krgović i Dušan Petrović

Moderator: Ivona Fregl

 

Изложба “4/ПРОСТОР 5”

 

МАРИЈА БЈЕЛОШЕВИЋ / Раслојавање предјела / Културни центар Бански двор / Мастер изложба / 07.10. у 20:00

 

РАСЛОЈАВАЊЕ  ПРЕДЈЕЛA
Судбина пејзажа у ликовној умјености је веома слична статусу ”природе” у односу на цивилизацију. Пејзаж је претежно тихи пратилац на фгуративним композицијама или је углавном одсутан као главни лик у умјетничкој пракси када посматрамо цјелокупну историју умјетности (наравно изузевши златно доба импресионизма, дијелом романтизма и поједине велике умјетнике других праваца који су своју умјетничку праксу засновали на проблему пејзажа). Међутим са свим горе (уопштено) наведеним опасностима које је антропос наметнуо природи, она се све теже носи и њени стабилни природни циклуси постају све чешће ексцеси који пријете цивилизацији.
Пејзаж као форма ликовног израза и контекстуалног дискурса  добија на важности данас, те даје нови низ могућих репрезентација и значења. Сликарка Марија Бјелошевић се управо из те позиције оглашава у сликарској материји фовистичког озвучја и акрилног медија. Марија фовистичку палету користи у сврху интензивирања доживљаја и представе природног амбијента/предјела. Међутим њена позиција у односу на пејзаж као представа ”узвишене” природе није само контемплативно-суздржана задивљеност и зачуђеност. Она природу конзумира, преиспитује и посматра свјесно из позиције хуманог представника цивилизације и пажљиво тражи своју праву позицију у њој. Ово се огледа нарочито у радовима гдје се игра формом слике (подјелом композиције у смислу цјелине формиране из више повезаних дијелова) као и позицијом посматрања. Таква је и слика ”Медна” којапредставља осунчану, обрађену и насељену долину са израженом перспективом, која је додатно појачана издијељеношћу слике на шест мањих платана. Оно што је занимљиво је позиција посматрача која је смјештена поврх богато зелених крошњи дрвећа. Тако се процес битисања у природи и посматрања природе раздваја, а посматрач се активира између тих поларитета. Да ли припадам ушушканом сеоцету, припитомњене природе или неизвјесној и мистичној дивљини?
У самом сликарском гесту, ројењем и уситњавањем потеза, раслојавањем хладних и дубоких нијанси зелене у првом плану задржани смо од даљег улажења у призор али не и заробљени. Топли и питоми централни дио слике има улогу уточишта али не и мјеста гдје ће се сликарка вратити и бити…она истражује, расте и креће се даље.
Такав један пејзаж под називом ”Од мира глава не боли”, дјелимично култивисан и насељен, Марија Бјелошевић представља у занимљивој форми слике-инсталације модуларног карактера. Слика на једном мјесту има квадратни процјеп/прозор који посматрач може попунити/затворити једним од више различитих мањих формата и тако учествовати у промјени цјелине. Овим сликарка такође суптилно сугерише промишљање, горе наведено, о утицају и односу цивилизације и природног окружења, као и субјекта у том исконском међуодносу.
Свједочимо и узрочници смо растуће еколошке кризе као и оне на субјективном и психолошком нивоу. Управо својом монументалном инсталацијом ”Природни ток” Марија Бјелошевић је одлучила да обрне поимање ”тока природе” у коме је цивилизација обавијена природом, односно смјештена је ”у” природи/пејзажу. Марија пејзаж/предио поставља спирално тако да понире у самога себе и увија га у рефлективну, грађевинску фолију која побуђује футуристичке и роботичке конотације. На овај начин посматрач је, на прву, суочен са хладним и безизражајним увијајућим зидом у коме je одраз искривљен, да би обилажењем око њега наишао на процјеп/пролаз и нашао се увучен спирално у зелену и плодну долину, интензивно освијетљену. Проблем све више присутних извјештачених, савремених реплика ”природног” окружења, Марија преиспитује у својој инсталацији  ”У ноћи се природа буни”.
Сликарка скулпторски користи синтетичке материјале да би формирала поједине репрезенте и структуралне форме природе (нпр. облаке, тло, дрвеће…). Осликава их пастелним нијансама и поставља их у рам и просторију на такав начин да асоцирају на увеличане пластичне играчке. Подједнако је важно размишљати и као појединац и као колектив – у каквом односу су природа и артифицијелни свијет који је антропос створио? Да ли се заиста тако несмотрено играмо са својим природним окружењем?
Садржај у сликама/инсталацијама Марије Бјелошевић је примијењен на такав начин да евоцира исконску суштину пејзажа али из позиције савременог антропоса. Маријин пејзаж је ослобођен од традиционалног приказа и форме, и раслојен је до индивидуалног простора. Такав је дат посматрачу да га у времену оивиченом високо развијеном цивилизавијом евоцира и упућује на исконску везу са природом у којој коријен његове сопствене природе почива.
мр Борјана Мрђа, доцент

Jelena Krišik / LICE TELA / izložba doktorskog umjetničkog projekta / Galerija FLU Beograd / 29. 08 – 09. 09. 2019.

PLAKAT

https://www.google.com/url?sa=t&source=web&rct=j&url=https://gallery-shots.blogspot.com/2019/09/jelena-karisik-lice-tela-bodys-face.html&ved=2ahUKEwj-sJzzpfjkAhUSQ8AKHS-7B4AQFjABegQIAxAG&usg=AOvVaw04JV2JiEOhhqCrM30ngAFM

            Ljudsko telo, uglavnom, ne posmatram sa distance, kao figuru u prostoru, već ga doživljavam kao prostor za sebe. Nadrasta me, zato pokušavam uhvatiti fragmente i, istražujući ih, sagledati bar deo tog neverovatnog kompleksa. Poistovećivanje formata tela odnosno njegovog dela i rada ima za cilj to da nova slika ili crtež postanu prostor novog tela, sadržaj tela prelazi na sliku i slika postaje novo telo. Različiti formati crteža, cnobelih i u boji, prikazuju studiozne analize portreta i razgranate nervature torza, od slojevitih struktura površina i linija do svedenih linijskih arabeski. Belina papira povezuje različite pristupe i tretmane, daje im svetlost što se reflektuje na njihovoj površini i svetlucavost koju epiderma pruža, a ta je belina ujedno i podloga koja objedinjuje sedimentne naslage taloženih podataka što izgrađuju telo fragmenta. Raznovrsnost i mogućnost različite interpretacije jednog prizora zadržava me na posmatranju i proučavanju istog tela duži vremenski period, ali i fokusiranju na određene njegove delove. Bez obzira na to što gledam jedno isto telo, dužim posmatranjem i beleženjem vidljivog otkrivam uvek nove podatke, promenjene odnose površina, ritmova i kolorita.